Državni činovnici sa gitarama: Kako je rok postao muzika za tapšanje

Puno puta sam bio na na nekim od onih „najvećih, najposećenijih, najspektakularnijih“ moto skupova u zemlji.

Sunce prži, pivo je mlako, a sa bine, po ko zna koji put u poslednjih 30 godina, dopiru isti akordi, isti rifovi. Isti ljudi koji su osedeli u istim kožnim prslucima, prodajući nam istu priču o buntu, dok im se iz džepova naziru ugovori sa lokalnim turističkim organizacijama.

U tom trenutku shvatiš surovu istinu: ako je domaći rok mrtav, sahranili su ga sopstveni roditelji. Postali su ono protiv čega su urlali, ćaci na državnim jaslama.

ROKERSKA PENZIJA NA DRŽAVNI RAČUN

Nekada je rok muzika bila opasna! Bila je glas ulice, bes generacije koja nema šta da izgubi i srednji prst uperen ka svakom establišmentu!!!!

Danas…

Danas je to siguran biznis model u Srbiji. Snimiš album, dok si još imao zube i ideju, a onda ostatak života provedeš vozeći se na talasima nostalgije.

Ali, nostalgija ne plaća račune, račune plaćaju opštinski budžetu, uglavnom…

Većina današnjih velikih moto skupova, gitarijada i „dana piva, roštilja i kupusa“ funkcioniše po principu političkog amena.

Kada lokalni kabadahija otvori opštinsku kasu da narodu pruži „hleba i igara“, on igra na sigurnu kartu.

Neće sigurno zvati besne pankere i rokere koji mogu, ne daj bože, sa bine da pomenu korupciju, laž, sistem….

Zvaće „naše legende“, naše „nacionalno blago“, sterilnu, bezopasnu i politički „neutralnu“ ćacad.

Oni će doći sa kamionom skupe opreme, odsvirati svoje trijumfalne solo deonice, uzeti ogromne honorare, a onda u bekstejdžu nazdravljati sa predsednikom opštine.

Savršen zločin nad rokenrolom.

GDE JE NESTAO BES?

Tragično je gledati te ljude sa bine kako glume opasne momke!!! Pevaju o motorima, pravdi i slobodi dok im država puca po šavovima a ljudi ispred njih jedva sastavljaju kraj s’ krajem.

Ni reč o stvarnosti!

Ni ton o nepravdi!

Samo korporativni, umiveni rok koji je bezbedniji za sistem od najgoreg šunda. Binu nam drže biznismeni sa gitarama koji savršeno funkcionišu u svakom režimu.

NADA JE NA MARGINI

Na našu sreću, na njihovu žalost, rokenrol nije, ipak, umro.

Tamo je gde mu je, valjda, uvek i bilo mesto. U klubove gde ljudi, iskreni poštovaoci slušaju iskrene bendove. Gde se lova za bendove skuplja kroz donacije, gde se na svirku ne odlazi sa pitanjem „koliko smo dobri“.

Tamo nema opštinskih protokola, tamo nema sterilne publike… Tamo se još uvek oseća miris znoja, besa i iskrenosti. Tamo nema tapšanja sa lokalnim moćnicima, jer njihovi tekstovi imaju i dalje moć da nekoga uplaše.

To je muzika koja ne može da se kupi paketom izbornog materijala.

Krajnje je vreme, rođaci, da prestanemo da pojedine tretiramo kao bilo kakve heroje… Mladosti ili koje god… Oni su samo državni službenici sa boljim ozvučenjem.

Nebojša Neco Marić
muzičar
Grupa R.U.LJ.A

________________________________________
Stavovi autora izneti u rubrici „Glas Raščana“ nužno ne odražavaju i uređivačku politiku redakcije „Razglasa“