Aktivizam – teret koji nosiš sam i radost koju deliš sa svima

Koliko zaista mislimo na svoju zajednicu? Koliko smo spremni da joj posvetimo vreme, energiju i deo sebe? Da li nam je stalo samo do onoga što se dešava u našem dvorištu ili osećamo odgovornost i za ono što se dešava u našem selu, ulici ili opštini?

Biti aktivista nije ni lako ni jednostavno. To je put pun prepreka, razočaranja, osporavanja, ali i velikih pobeda koje daju snagu da se nastavi dalje. Aktivizam je često nevidljiv rad. Ljudi vide rezultat, ali retko vide sate provedene u pisanju zahteva, prikupljanju potpisa, razgovorima sa institucijama i pokušajima da se pronađe rešenje za problem koji pogađa sve.

Moje zalaganje za javni interes počelo je pre nešto više od deset godina. Povod nije bio politički, niti lični interes. Počelo je onog trenutka kada je moje dete udario automobil na magistralnom putu kod groblja u Vlasovu. Tada sam pokrenula akciju „Hoćemo semafor u Vlasovu“.

Krenula sam od vrata do vrata, prikupljala potpise, razgovarala sa komšijama i slušala različite reakcije. Jedni su govorili da od toga nema ništa jer su i ranije pokušavali da ukažu na problem bez uspeha. Drugi su pružali podršku i verovali da će se nešto promeniti. Govorili su mi da na magistralnom putu ne može da se postavi ni pešački prelaz ni semafor. Međutim, verovala sam da svaki problem ima rešenje, samo treba pronaći pravi put do njega.

Posle prvih odbijanja i neuspeha nisam odustala. Obratila sam se ljudima koji su bili spremni da saslušaju argumente i da problem sagledaju iz ugla bezbednosti građana. Na kraju sam dobila odgovor koji sam od početka očekivala – može i biće rešeno.

Posle te prve pobede usledila je nova inicijativa za izgradnju igrališta u Vlasovu. Tada sam se prvi put susrela sa drugom stranom aktivizma. Pojavili su se pokušaji da se građanske inicijative predstave kao stranački projekti, da se tuđi rad prisvoji i da se zasluge rasporede po političkoj pripadnosti. Upravo tada sam shvatila koliko je teško ostati dosledan ideji da javni interes mora biti iznad svih podela.

Kasnije su došle i druge borbe – zaštita voda, problemi sa mini hidroelektranama, putevi, razvoj turizma, pitanja važna za sela i svakodnevni život građana. U tim borbama upoznala sam ljude koji su, svako na svoj način, vodili slične bitke za opšte dobro.

Posle više od deset godina brojnih zahteva, inicijativa, predloga i razgovora sa institucijama, bilo je i uspeha i neuspeha. Ono što sam naučila jeste da je najteže kada u borbu unesete emocije. Kada se borite za vodu, za prirodu, za zdravu životnu sredinu ili za nešto što smatrate delom identiteta svog kraja, svaki neuspeh osećate lično.

Mene je možda najviše pogodio gubitak naziva ulice „Starovlasovska“. Nekome je to samo ime na tabli. Meni je to bilo mnogo više od toga. To je bio deo sećanja, deo istorije i veza sa precima koji su stvarali ovaj kraj. Tada sam prvi put osetila da neke odluke mogu da zabole jednako kao i materijalni gubici, jer se tiču identiteta zajednice.

Kao odbornica imala sam priliku da upoznam rad mnogih mesnih zajednica. Upoznala sam ljude koji ulažu ogromnu energiju da unaprede mesto u kome žive. Ali sam videla i one koji gotovo da ne koriste mogućnosti koje imaju. Isto važi i za građane. Mnogi su opterećeni svakodnevnim problemima, svojim poslom i brigama za porodicu. To je razumljivo. Ipak, zajednica ne može napredovati ako svako gleda samo svoje dvorište.

Aktivizam nije rezervisan za pojedince. Nije potrebno biti odbornik, predsednik mesne zajednice ili član bilo koje organizacije da biste nešto promenili. Dovoljno je da prijavite problem, pokrenete inicijativu, organizujete komšije, posadite drvo, očistite javnu površinu ili ukažete na nešto što može biti bolje.

Demokratija ne živi u skupštinskim salama. Ona živi među ljudima koji su spremni da se zainteresuju za ono što se dešava oko njih. Najveća opasnost za jednu zajednicu nije nedostatak novca, već ravnodušnost.

Zato bih volela da svako ko pročita ove redove razmisli šta može da učini za mesto u kome živi. Ako ne za celu opštinu, onda za svoju ulicu. Ako ne za ulicu, onda za svoje naselje ili mesnu zajednicu. Male promene često postaju početak velikih.

Možda nećete uspeti iz prvog pokušaja. Možda ćete čuti da je nešto nemoguće. Možda će vas obeshrabrivati. Ali svaka promena koja danas postoji počela je od jednog čoveka koji nije prihvatio odgovor „ne može“.

Na kraju, vrednost jednog društva ne meri se samo onim što smo dobili za sebe, već i onim što smo ostavili drugima. A zajednica će biti onakva kakvom je zajedno stvorimo.

Danica Petrović Šumarac, preduzetnica i odbornica Grupe Građana Raška Raščanima

___________________________________________________________
Tekstovi objavljeni u rubrici „Glas Raščana“ predstavljaju autorske stavove i ne odražavaju nužno uređivačku politiku redakcije „Razglasa“.