Uhode sa Kopaonika

Naslov romana mog prezimenjaka Radomira, čoveka koga će se CK „Gradac“ jednog dana sigurno setiti da je postojao i pisao u ovom gradu. U tom romanu, na starom Kopaoniku, imamo junaka i ljubav. U sadašnjem vremenu – izdajnike i mržnju. Jer, iz mržnje se valjda nešto uništava?

Aktuelna vlast ponaša se kao mladi naslednik velikog imanja, na koga je došao red da mukom građeno i nasleđeno raskući i rasproda, kao da posle njega nema sutra.

„Ajde, Jano, kuću da prodamo.“

Mada, možda je i pametno prodati nešto gde je kanalizacija već počela da se izliva.

Šta smrdi, a šta je trulo u planini našoj?

Mislim da naša odavno nije. Nama su ostala samo mala radna mesta koja služe da čuvaju prividni socijalni mir – konobar, sobarica, skijalište.

Prodaćemo i te ljude, kao što smo prodali prirodu.

Jer ko nam garantuje da neki sa istoka to sve neće raditi za 200 evra? Ako… mada onu robiju gore ne bih poželeo ni strancu.

Sve i da pokrpimo rupe u budžetu, alavost nam ne pokrpi ni hiljadu ski-centara. A tragično je – među alavima sigurno ima i pra-praunuka onih koji su „kosili kopaoničke trave“.

Nisu gledali „Rođaka sa sela“, ono kad mudri čiča kaže: „Nisi ti to steko, već nasledio.“

Uglavnom, reče skoro neka gospođa da novim akumulacijama za osnežavanje zagađujemo vodotokove. Kako joj niko nije objasnio da belog na planini ne sme da fali, bez obzira na posledice i vremenske prilike?

Stari Kop ostaje u sećanjima, na fotografijama i u romanima. Ovaj novi, u vidu raščanskog sna – sa apartmanima i kvadovima – još izvesno vreme biće tu.

Videćemo još koliko.

U recenziji na kraju romana, pokojni profesor Maslovara piše, iz današnje perspektive, gotovo proročki: „Kopaonik isteran iz svojih šuma.“

A mi, Raščani, ne dozvolimo da nas bilo šta istera iz naše zone komfora.