Između snova i odlaska – Pametna deca, prazna opština

Pišem ovu kolumnu lično i emotivno, jer većinu dece poznajem. Ako ne njih, onda njihove roditelje. Pišem i iz svog iskustva, vraćanja iz prestonice povučena lokal patriotizmom. I skoro deceniju unazad gledam istu sliku.

Mlade i obrazovane kako se vraćaju iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca ili još dalje sa diplomamama u rukama i samo jednom željom, šansom. Svaki put, bez izuzetka me sačeka isto pitanje, zašto ih spremamo za odlazak, a ne da se vrate korenima?

Raška ima pametne dece.

Za poprilično malu opštinu veliki broj mladih intelektualaca. Pametne, ne samo „po našim merilima“, nego po svim mogućim. Deca koja pobeđuju na takmičenjima iz programiranja, matematike, jezika, odnose pobede i donose medalje i u sferi sporta. I ne samo na nivou države, već i internacionalno.

To su deca na osnovu čijeg imena i uspeha znaju za nas i naš grad i van granica Srbije. Oni se zalažu i rade više nego što im iko priznaje.

A šta im nudimo zauzvrat?

Tapšanje po ramenu, hvalospeve na društvenim mrežama i tiho i prećutno odobrenje da je njihov put negde drugde. Gde imaju šansu. Gde je znanje na ceni.

Svedoci smo da jednog tadašnjeg maturanta, sadašnjeg studenta koji je najbolji od najboljih iz svoje oblasti, i najbolje što Raška ima, naša opština nije nagradila onako kako zaslužuje. Odlično znamo da je problem sistem, u kome je pametan čovek persona non grata!

Najviše me ljuti ta normalizacija odlaska iz male sredine. Kao da je prirodno da svako ambiciozan, perspektivan i mlad mora da ode.

Šta nam je onda ostalo?

Dakle, ti mladi ljudi ne odlaze jer ne vole svoj grad. Odlaze jer nemaju izbora. Jer se u ovakvom sistemu diplome ne vrednuju. Jer ne mogu da žive od znanja koje poseduju. Jer ne žele da se smanjuju da bi se ukopili u „prosečnost“!

I nisu samo takva vremena. Za našto smo krivi i mi sami. Svaki put kada smo ćutali. Kada smo pristajali na minimum. Kada smo dozvolili da o našem životu odlučuju prosečni i oni ispod proseka. Kada smo gledali kako nam najbolji odlaze i mislili kakav je to uspeh.

Nije uspeh kada ti dete ode jer mora. Uspeh je kada može da bira, a izabere da ostane.

I za kraj, dokle god decu budemo učili i vaspitavali da je vrhunac njihovog uspeha karta u jednom smeru, mi ne gradimo budućnost. Mi je izvozimo.

Mislite o tome.

Jovana Jemović
Diplomirani inženjer tehnologije i građanska aktivistkinja

_________________________________________________________________________________

Stavovi autora izneti u rubrici „Glas Raščana“ nužno ne odražavaju i uređivačku politiku redakcije „Razglasa“