Da li zaista mislite da je u ćutanju sigurnost?

Raška je moj najlepši mali grad. Raška je mesto u kojem sam rođena, odrastala, šetala sve one razne transformacije koje su drugima bile čudne, gradila neki zamenički prosvetarski staž, delila sa decom i lepo i manje lepo, imala mnogo ljudi oko sebe a dovoljno onih pravih koji su odoleli vremenu, promenama, životnim okolnostima.

I nikada se nisam krila u svojoj ljušturi koja žulja.

A svi vi? Sa kim vi živite? Kome spuštate a na čiju pojavu okrećete glavu? Šta prećutkujete i na šta svojim ćutanjem pristajete? Šta čuvate i ko to vama daje sigurnost? Da li zaista mislite da neki kvazičelnici koji rukovode jednim malim tako lepim gradom vrede vaše sudbine?

Mali je grad, svi se međusobno poznajemo na ovaj ili onaj način.

Zar vas zaista nije sramota da vam kroje sudbinu oni koji projektuju svoje frustracije na vaše pošteno postignute uspehe?

One koje koriste kljaste, bolesne odmalena pa do današnjih dana za svoje bolesne podsmešljive potrebe.

One s uma sišavše koje trenutnu “vlast” koriste da svoje anomalije sakriju, prikriju.

One koje uzimaju od siromašnih da bi napunili svoje džepove.

One koji se podsmešljivo odnose na svako opravdano dizanje panike kako bi zadržali svoj mir i stabilnost.

One kojima su svi koji misle svojom glavom strani plaćenici, a njihova deca talibani na kojima lično projektuju svoje jadne živote jer ne mogu slobodu drugačije da vide nego zamućeno i servirano.

One koji svoju bed, strah i jad leče preteći drugima, zastrašujući, ucenjujući.

Zar zaista mislite da je sa tim i takvim ljudima osigurana vaša (ne)sigurnost?!

Srbijana Kočović
Profesor srpskog jezika i književnosti, knjižar

___________________________________________________________
Stavovi autora izneti u rubrici „Glas Raščana“ nužno ne odražavaju i uređivačku politiku redakcije „Razglasa“