Bez asfalta u 21. veku: Meštani Beljaka sami saniraju rupe na putu

Meštani sela Beljak, na obroncima Kopaonika, već godinama upozoravaju da su tokom zime često odsečeni od sveta zbog lošeg puta, dugog četiri kilometra, dok im je u ostatku godine otežan svakodnevni život, odlazak dece u školu i na treninge, zbog čega čak i vlastitu mehanizaciju koriste da bi ga sanirali.

Jedan od meštana, Zdravko Marković, rekao je za „Razglas“ da je loš put najveći problem sa kojim se suočavaju.

„Mi drugi problem nemamo, samo taj put. Sva okolna sela su dobila puteve, samo mi nemamo“, rekao je Marković.

On dodaje da tokom zime situacija postaje posebno teška.

„Ako već ne zbog sela, onda makar zbog crkve iz 13. veka koja se nalazi ovde. I ona zaslužuje da do nje vodi pristojan put“, kazao je Marković.

Meštanin Milivoje Dudić ističe da zimi zbog lošeg puta ne mogu da prođu ni vozila hitne pomoći, taksija ili traktora.

„Kada padne sneg, posebno u decembru i januaru, često budemo potpuno odsečeni. Dešavalo se da sanitet ili taksi ne mogu da prođu. Put je potpuno kaljav, pun bara“, rekao je Dudić.

On dodaje da je više puta morao da pomaže traktorom kako bi izvukao vozila koja su zaglavljena, te da je prinuđen da, zajedno sa komšijama, često koriste mehanizaciju za saniranje puta.

Meštanka Suzana Šćelović, majka troje dece, od kojih su dvoje učenici, detaljno opisuje kako loš put utiče na svakodnevni život njene porodice.

„Deca ponekad ne mogu ni do škole da dođu. Za školu ih moramo voziti dva kilometra do susednog sela, gde imaju autobus za Rašku. Pored toga, stalno ih vodimo na treninge u Rašku, što znači da čak i kratke distance postaju izazov kada je put neprohodan“, rekla je Šćelović.

Ona dodaje da se put retko čisti, a i kada se to desi, stanje se brzo pogorša.

„Prođu jednom da očiste i to je sve. Kada ponovo padne sneg, stanje bude još gore“, navela je ona.

Suzana dodaje da njena porodica vodi celo domaćinstvo u selu – da gaje krave, svinje i kokoške i sve što je potrebno za svakodnevni život.

„Sve nam je ovde – od stoke do hrane, i svaki izlazak iz kuće ili dolazak u selo zavisi od puta. Kada je neprohodan, ništa ne može da funkcioniše kako treba“, rekla je Šćelović.

Meštani navode da su se više puta obraćali nadležnima u lokalnoj samoupravi, ali da odgovor uglavnom nisu dobijali.

„Slali smo mejlove predsedniku opštine, zamenici predsednika i JKP ‘Putevi Raška’. Jedini odgovor dobili smo iz tog preduzeća, gde su nam rekli da zahtev moramo da pošaljemo preko mesne zajednice“, rekla je Šćelović.

Ona dodaje da su od predsednika Mesne zajednice tražili da u ime meštana pošalje zahtev, ali da to do danas nije učinjeno.

Meštani takođe ističu da neprohodan put utiče i na demografsku sliku sela – mnogi su, kako kažu, napustili Beljak upravo zbog nedostatka adekvatne saobraćajne povezanosti.

Istovremeno, smatraju da se u javnim izjavama i programima forsira povratak stanovništva na selo, dok u praksi lokalne samouprave ne preduzimaju konkretne mere da obezbede osnovnu infrastrukturu koja bi to omogućila.

Dodaju da zbog blizine Nacionalnog parka Kopaonik selo ima potencijal za razvoj seoskog turizma, ali da je to praktično nemoguće dok put ne bude uređen.

„Kako bi turisti došli do nas, kada do sela ne mogu ni kombi ili auto da prođu zimi? Sve ostaje na rečima, a potencijal se ne koristi“, dodaje Šćelović.

Meštanin Dragan Dudić pojasnio je da su meštani sami organizovali izradu projekta puta.

„Svi smo dali po 30 evra da izađe geometar i da se uradi projekat, to je bilo još pre pet ili šest godina, više se i ne sećam. Sada je ostalo samo da se put uradi“, rekao je Dudić.

Put koji vodi do sela dug je oko četiri kilometra i ima dva kraka, od kojih je jedan dug tri kilometra i, kako kažu meštani, u najgorem stanju.

„Ta tri kilometra vozimo pet kilometara na sat da bismo došli do svojih kuća i imanja“, rekao je Bratislav Mihajlović.

Meštani dodaju da su u više navrata dobijali obećanja da će put biti uređen, ali da do toga nikada nije došlo.

„Kada se radio put na Kopaoniku, rekli su da će mašine svratiti i do nas. Isto su obećali i kada se radio put u Šipačini. Međutim, nikada nisu došli“, govore u glas.