Bager zvani ljubav

Bilo je to 5. oktobra 2000. godine kada smo, nakon dolaska struje, interneta, radija i televizije, konačno shvatili da je došao kraj decenije tame, mraka i očaja. Bukvalno iz mraka, jer je tadašnja vlast ugasila struju i pomenute servise da ne bismo znali šta se dešava. Sa suzama u očima gledali smo snimke Džoa bageriste kako ruši poslednje temelje bolesne vlasti, ideja i korupcije. Ili smo bar tako mislili.

Samo par meseci pre toga, uporno su me nazivali teroristom i izdajnikom, što mi je posebno teško palo zato što je moja porodica platila ultimativnu cenu pogibijom mog oca u ratu na Kosovu za vreme NATO bombardovanja. Kao i sada, i tada je izdajnik bio svako ko je u tom momentu bio ne samo politička opozicija tadašnjoj SPS-radikalskoj vlasti, već svako ko bi razmišljao drugačije, slobodno.

Čovek ne može da ne napravi paralelu sa terminologijom sadašnje vlasti, a kako i ne bi kada je sadašnji predsednik bio Miloševićev ministar informisanja. Ustaše, petokolonaši, domaći i strani plaćenici – bili su termini rezervisani za sve osim za članove tadašnje vladajuće partije i pridruženih pijavica, kao i za poslušnike režima. Država, to smo mi, govorili bi neretko, a čim si protiv vlasti, automatski si i protiv države; ovo mi nešto zvuči poznato.

Imati slobodarske ideje u Raški te 2000. godine nije bilo lako ni inače, a biti aktivista ili otporaš bilo je čak i opasno po život. Raška, čija se vlast glasno hvalila time da je uporište SPS-a, apsolutno je opravdavala taj naziv. Svaki aktivista ili viđeniji opozicionar dobio bi ili „prijateljsko upozorenje” DB-a da ne talasa i da pazi šta priča, ili bi bio pozvan na informativni razgovor ili nešto još gore.

No ipak, Srbija i Raška tada su hrabro ustale i izborile slobodu. Dugo čekana sloboda polako, poput nekog pristojnog i stidljivog gospodina, počela se šunjati ulicama Raške. Mi koji smo se jako borili smo malo odahnuli, a dojučerašnje sluge režima su promenile lica, čini mi se da je i njima laknulo. Imao sam osećaj da smo oslobodili i naše tamničare. Nije bilo revanšizma i svako je imao šansu da se iskupi i „počne od nule”.

No, umesto katarze, dobili smo kataklizmu.

Ostaje tužna činjenica da za sve te godine istinska, potpuno demokratska vlast nikad nije došla u Rašku. Osim neke kratkoročne koalicije, demokratija je uspešno zaobišla Rašku. Bilo je pokušaja i truda slobodnih i hrabrih pojedinaca, ali je Raška još jednom opravdala ono pomenuto „uporište”, ovog puta više mentalno, kao uporište nespremnosti da raste, da se razvija i ide dalje. Život je nekako tekao dalje, a to su činili i mnogi ljudi, tražeći tu slobodu i promenu negde daleko od Raške, koja je ostala u nekom sumraku i neodlučnosti.

Prvi demokratski izabrani premijer je ubijen 12. marta 2003. godine, srušivši temelje mlade i krhke demokratije u društvu koje je decenijama, čak i pre SPS-ovske vlasti, bilo učeno da ćuti i da sluša i da može biti i gore. I postalo je.

Demokratska vlast, opterećena nasleđem prošlosti i kompleksnošću problema sa kojima se suočavala, kao i kojekakvim pijavicama i oportunistima koji su se našli u njihovim redovima (a pokazali mnogo kasnije), očigledno nedorasla zadatku, neslavno je utrla put ka tome da se prepakovani radikali, tek oprani i sveže osušeni, dodvore demagogijom i sladunjavom EU „novogovornom” manipulativnom terminologijom istom tom biračkom telu koje je do juče klicalo jednom drugom, sličnom, svevišnjem vođi.

Te 2012. godine „demokrate” gube vlast, više kao posledica razočaranja onih koji su za njih i inicijalno glasali, nego neka želja da se opet vratimo nekim radikalskim idejama koje su nažalost i dalje rezonovale u ušima. Kao u nekoj izgubljenoj fudbalskoj utakmici, dali smo sve od sebe, svoj maksimum koji smo u tom momentu mogli. No, i dalje je izgledalo da su neki temelji demokratije ipak odrađeni i da, iako je na vlast došla stranka sa ljudima problematične i prigodno zaboravljene (i naivno oproštene) prošlosti, verovao sam da će biti teško ili skoro nemoguće srušiti taj demokratski duh koji je 5. oktobra uspostavljen. Bager je bio i ostao svojevrsno upozorenje svima koji bi da ignorišu ono što se desilo tog dana.

Međutim, do tamo 2016–2017. bilo je sve jasno. Ex-radikali su se vratili na svoja fabrička podešavanja i pokazalo se da je njihov nivo manipulacije, i tehnike kojima se služe, da se izrazim u IT terminologiji, Pro Max ULTRA. Pomahnitali, opijeni od moći i bahatosti počeli su da kidišu i ruše sve pred sobom.

Uistinu, sami temelji demokratije, društva, prava i na kraju i samog zdravog razuma, koje smo krvavo gradili počeli su da se urušavaju. Možete da zamislite kako smo se osećali svi koji smo tog 5. oktobra plakali od sreće. Izgubili smo nadu, odustali, pokušali da se ne bavimo politikom i ignorišemo. Kao poslednju šansu i „point of no return” momenat sam video u pokretu „1 od 5 miliona”. Međutim, crna rupa Vučićeve Srbije, koja je postajala sve gušća, kao neka zlokobna crna singularnost gutala je svu svetlost oko sebe i upila i ovu, za mene poslednju nadu.

Onda – katarza, istinska i prava, došla je neočekivano i na način na koji se nikad niko ne bi nadao. Dok me je aktuelni režim terao ka mržnji, a moj pogled se već okretao ka ulici i onom bageru, desilo se nešto potpuno drugačije.

Davno je neko nekada rekao da će ljubav pobediti i spasiti sve. Mladost, lepota, ljubav, iskrenost, ista ona koju su možda nekada nosile naše polupane GenX/Milenijal generacije, počela je da nas obavija. Okovi na našim tvrdim, bledim i skamenjenim srcima počeli su da pucaju. Ni ja, a verovatno ni niko drugi, ne može racionalno objasniti zašto smo svi koji smo mesecima izlazili da pozdravimo studente plakali kao kiša. Suze same kreću, nema tu nikakvog stida i kontrole.

Nije mi bilo ni potrebno objašnjenje, čoveku je jasno. Jasno je svakome ko ima srce da oseća i oči da vidi. Nije potrebna reč ni objašnjenje. Predugo smo gledali unazad, u prošlost, u propuštene prilike. Studenti su nas probudili, prodrmali i podsetili da gledamo unapred i da vidimo novu priliku.

Studenti su već pobedili. Svetlost je već pobedila tamu. Sada je na nama da pobedimo i sebe i tvrdoglavo „uporište” Raška.

Autor teksta je Vladimir Mitić, IT stručnjak
___________________________________________________________
Tekstovi objavljeni u rubrici „Glas Raščana“ predstavljaju autorske stavove i ne odražavaju nužno uređivačku politiku redakcije „Razglasa“.