Godine tišine, minuti buđenja

Sećam se prvih protesta u Raški, onih iz vremena „1 od 5 miliona“, kada nas je bilo jedva dvadesetak. Dok smo stajali iza transparenta, iz punih kafića posmatrali su nas sa podsmehom.

Danas poznati kao „Ćaci“, tada su bili „sendvičari“ – sedeli su, fotografisali nas i slali centrali, uz osmeh koji je govorio: „Vidi ove ludake.“

Prvi put kada se u Raški okupilo nešto više ljudi, bilo je tokom protesta protiv Rio Tinta. Tada nas je bilo stotinak. Zatim je masakr u OŠ „Ribnikar“ i Duboni izveo još veći broj ljudi na ulice. Paralelno s tim, autobusi „pljeskača“ pratili su mitinge jednog iskompleksiranog političkog delikventa. Sa razočaranjem sam posmatrao kako se svi ti protesti polako rasipaju.

Godinama sam pratio koliko je ljudi u Raški imalo hrabrosti da iskaže bunt. Razočaravalo me što mnogi, iako su delili stav da se sistem mora menjati i da država ide nizbrdo, nisu imali ono unutrašnje „dosta je više“.

A onda se dogodio 1. novembar. Muk. Petnaest minuta tišine, svakog petka ispred zgrade Opštine. Na desetinama protesta na kojima sam bio, uvek se ponavljalo isto pitanje: „Gde su mladi?“

I baš tada, kraj glavne ulice u 11:52, masa gimnazijalaca popunila je prostor. Početkom ove godine, Raška je doživela svoje najmasovnije proteste. Svaki vikend okupljao je stotine ljudi — prema nekim procenama i više od hiljadu. Raška je konačno ličila na sve druge gradove u Srbiji u kojima su se širili masovni protesti.

Tada sam shvatio da ni oni raniji, „bezuspešni“ protesti nisu bili uzaludni. Imali su svoju svrhu — stvarali su zdravo jezgro, temelj koji je omogućio ovo danas i ono što dolazi. Prvi put posle dugo vremena, osetio sam miris slobode.

Naizgled, deluje kao da su se protesti u Raški rasuli. Ali nisu. Samo su se pretvorili u snagu. Dok sam pratio to omasovljavanje, postalo mi je jasno koliko je nezadovoljstvo veliko i koliko ljudi više ne žele da ćute.

I opet sam se zapitao — gde su sada raščanski „Ćaci“? Oni koji su nas tada snimali i brojali? Smeju li se i dalje? Vlast je pokušala da organizuje kontramitinge protiv blokada — paradoksalno, i sami su blokirali ulice Raške.

Trkom sam išao da snimam taj skup. Iskreno, bilo me je strah — ne od napada, već od razočaranja, od toga koga ću videti na tim skupovima.
Ali nisam se razočarao. Mnoge nisam ni prepoznavao, jer nisu bili iz Raške.

Da danas sprovedemo ozbiljnu analizu, videlo bi se da je nezadovoljstvo građana ogromno, a podrška vlasti minimalna. Kad su mene fotografisali, ja nisam bežao — oni jesu. Svih ovih godina živeli smo u iluziji da su većina. Moj službeni telefon pokazuje suprotno: oni su manjina.

I što je najvažnije — oni to znaju.

David Trajković
grafički dizajner

________________________________________
Stavovi autora izneti u rubrici „Glas Raščana“ nužno ne odražavaju i uređivačku politiku redakcije „Razglasa“